ТУРСКА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: ЕУТАНАЗИЈА ИЛИ ПОДМЛАЂИВАЊЕ ЕВРОПЕ? (2)
Време далекосежних одлука
Тежња Турске за пуним чланством у ЕУ је изузетно поларизујуће, осетљиво и контроверзно питање, како политички, тако и економски. Очигледна је опасност и за саму Турску која ЕУ често види као чудотворни лек за све своје унутрашње болести. Морамо се подсетити, са једне стране, да Турска и ЕУ већ имају функционалну царинску унију за индустријске и прерађене пољопривредне производе још од 1995. године. Отуда, скоро сви трговински добици се већ убирају. Са друге стране, ЕУ са својих 25 чланица више није ћуп са медом као из времена када је бројала 9 или 12 држава чланица. Централне и источноевропске земље су то касно откриле, са горчином и разочарањем, убрзо након учлањења у ЕУ. Оно што су оне гледале и очекивале у време када су се пријављивале за чланство није ни близу онога што су добиле када су ушле у Унију. У сваком случају, у врху ЕУ се, изгледа, више не поставља питање да ли ће Турска приступити ЕУ. Хоће, овако или онако, али највероватније не пре 2015. године. Питање је и каквој Унији ће Турска приступити „када дође време”. Као прилог расправи о овим питањима, „НАЦИЈА” је у шест наставака објавила изводе из студије „Турска у ЕУ: Еутаназија или подмлађивање Европе?” Мирослава Н. Јовановића, уваженог стручњака Економске комисије УН за Европу, у Женеви. Студија је настала на основу предавања која је аутор одржао у оквиру научног скупа „Турска, ЕУ и САД: Високи улози, неизвесне перспективе”, на Intercollege у Никозији, у мају 2005. године, и на годишњем конгресу Италијанског удружења за европске студије, у јулу 2005, у Венецији.
Пише: Мирослав Н. Јовановић
Европска Унија има блиставу прошлост када је реч о проширењима. Она успешне економске и политичке реформе земље кандидата награђује пуним чланством. Само у 2004. години ЕУ је примила десет нових држава чланица. За Бугарску и Румунију се очекује да приступе Унији 2007. године. Хрватска и Турска чекају почетак преговора о условима приступања. Имајући то на уму, циљ овог текста је кратак поглед на одређена питања која се тичу могућег уласка Турске у ЕУ. Проширењу ЕУ на исток из 2004. године дат је велики значај како би се Турској (и другим земљама) указало на тежак, неизвестан, каприциозан и понекад варљив пут ка пуном чланству у ЕУ.
Неко може рећи да међународна економска интеграција пружа примамљиве добити као што су: увећано и сигурно тржиште; потпуна елиминација дажбина и чак многих нетарифних баријера на производе који задовољавају услове о пореклу, док употреба других баријера може бити озбиљно ограничена; услуге и пољопривредни производи могу бити саставни део интегративног уговора; директне стране инвестиције (FDI) могу бити либерализоване и осигуране; кретање радне снаге може бити дозвољено унутар интегрисаних држава; нове трговинске мере треба да буду расправљене и договорене између чланова групе пре него што буду примењене; такође, може постојати удобан и делотворан систем поравнања у случајевима спорења. Достизање таквих циљева кроз мултилатералне преговоре можда није реалистично очекивати у кратким и средњорочним периодима. Стога, интеграција може бити изабрана као бржи пут у њиховом достизању.
Претпоставимо да су дозвољене компензације између интегрисаних земаља. У том случају, било каква царинска унија (или зона слободне трговине) потенцијално је повољна за све земље које разматрају своје учешће, пошто могу бити обештећене за губитке када приступе групи. Под проширењем се подразумева постојање подстицаја за проширење царинске уније све док цео свет није укључен, све док слободна трговина не превлада целим светом. Блокови повлашћене трговине могу бити образовани на начин да не утичу на добробит земаља ван њих (Kemp, M. and X. Wan, ,A elementary proposal concerting the formation of customs unions’, Journal of International Economics, 1976). На пример, „дубља” интеграција унутар ЕУ довела је до „шире” интеграције у Европи. Продубљавање тржишта кроз Програм јединственог тржишта (1985-92) проузроковао је захтеве за чланство европских земаља (Аустрије, Финске и Шведске) које су пре тога биле срећне да буду ван ЕУ. Када се група увећа, цена остајања ван клуба за не-чланице може расти. Из тога проистиче домино ефекат када су у питању нове пријаве за чланство (
Интерес за приступање царинској унији или било којој врсти слободне трговине, или интегративном договору, може постојати чак и без компензација („мита”). У ствари, ове „компензације” се у пракси никада не исплаћују. Разлог за то је једноставан. Што је већи интегрисани блок, већа је интерна трговина. Самим тим, постоји увећана могућност да група може утицати и окренути услове трговине са трећим земљама у своју корист. Уколико други чиниоци остану непромењени, као што је продуктивност у остатку света, земље које су остале ван групе могу временом почети да губе. Због тога, свака нова земља која приступи интегрисаној групи ствара додатне подстицајне мотиве за друге земље да приступе (чак и ако не постоје никакве компензације). Треће земље се могу суочити са смањивањем тржишта, стога њихови конкурентни домаћи произвођачи лобирају за приступање групи. Теоретски, група се увећава док не покрије цео свет.
Док је Винер 1950. године довео у питање целокупне ефекте добробити од стварања царинске уније, Kemp и Wan изгледа да поново оживљавају пре-Винерово схватање да су царинске уније увек инструменти повећавања благостања. Углађени Kemp-Wan сценарио, вероватно један од најелегантнијих по резоновању у међународној економији, често се тумачи на начин да се односи на два пост-интегративна елемента: ниво тарифа и обим трговине са аутсајдерима.
Уколико су оба непромењена интеграцијом, или, још боље, уколико су тарифе на нижем нивоу у пост-интегративном периоду, а трговина и инвестиције са аутсајдерима расту, претпоставља се да је интеграција била у глобалу корисна и добродошла. Оваква тумачења можда могу имати одређеног смисла на кратке стазе, али уколико желимо имати јаснију слику о ефектима добробити, тада морамо узети у обзир промене у условима трговине између царинске уније и не-чланица.
Главни аргумент тандема Kemp-Wan је условљен претпоставком да су интегрисане земље отворене и да радо примају нове учеснике, и почива на одсуству политичких препрека на путу ка интеграцији. Међутим, могућност блокирања било каквог новог проширења, или стварање прекомерних трошкова уласка (без пуне, директне или индиректне компензације) доводи овај привлачан сценарио у питање.
Kemp-Wan расуђивање може довести до класичног пре-Винеровог предлога да је царинска унија корак према слободној трговини. Овај закључак зависи од постојања међудржавних трансфера унутар царинске уније, што је оштро ограничење и највећа слабост овог теоријског модела. Што је више земаља у царинској унији, већи ће бити захтев и потреба за компензацијом. Уколико су одређени корективни планови усвојени у стварности, они су често резултат политичких погодби, а не случајни исходи економског утицаја интеграције. Ти планови су обично превише компликовани и никада не компензују у потпуности (компензациони планови никада нису савршени), што ограничава стварну величину царинске уније. Ово води ка закључку да неекономски разлози играју истакнуту улогу у економској интеграцији. Искуство ЕУ, њено стварање и проширивања, показују да политички обзири играју главну улогу у интеграцији и ширењу групе.
ЕКОНОМСКА СТРУКТУРА НОВИХ ЗЕМАЉА
Десет нових земаља чланица донело је 74 милиона додатних потрошача у ЕУ 2004. године. Уколико Бугарска, Хрватска, Румунија и Турска буду укључене, бројка ће порасти на 176 милиона. Неке од нових земаља чланица су толико мале да је економија ЕУ једва регистровала њихов улазак. Што се тиче нивоа развоја мереног учешћем друштвеног производа per capita у стандарду куповне моћи, нове чланице су на много нижем нивоу развоја него што је просек Европе „петнаесторице” (табела 1). Уколико не би било никаквих промена у политици ЕУ, већина нових придошлица било би квалификовано за велико парче регионалних фондова ЕУ. Ово је нарочито битно за Пољску, Румунију и Турску, због њихове велике популације и одређене заосталости мерене друштвеним производом по глави становника. На заседању Европског савета у Бриселу 2002. године потврђене су раније буxетске рестрикције и постављени нови лимити за трошкове ЕУ пре проширења из 2004. године.
Табела 1. Друштвени производ per capita у стандарду куповне моћи (БДП) и број становника у ЕУ и земљама кандидатима у 2004. години.
|
Земља (у милионима) |
Друштвени производ per capita, БДП1 |
Број становника |
|
ЕУ(25) ЕУ(15) 10 нових чланица
Кипар Словенија Малта Чешка Мађарска Словачка Естонија Пољска Литванија Летонија Румунија Бугарска Хрватска Турска |
22,300 24,300 12,100
18,200 17,400 16,200 15,600 13,800 11,900 11,300 10,600 9,800 9,700 6,900 6,900 10,300 6,500 |
456.8 383.0 74.1
0.7 2.0 0.4 10.2 10.1 5.4 1.4 38.2 3.5 2.3 21.7 7.8 4.5 69.0 |
Извор: Еуростат (2005).
1 Предвиђања.
Економска структура нових чланица и земаља кандидата показује да су услуге преовлађујући економски сектор (табела 2). Исти је случај и са Европом „петнаесторице”. Међутим, постоји забринутост у погледу пољопривреде. Учешће овог сектора у друштвеном производу код нових чланица и земаља кандидата је веће него што је случај у „старој” ЕУ (15). У Бугарској, Румунији и Турској, он је више од пет пута већи, појединачно, од просека ЕУ(25).
Табела 2. Структура друштвеног производа у ЕУ и земљама кандидатима у 2004. години (%).
|
Земља |
Пољопривреда1 |
Производња2 |
Услуге |
|
ЕУ(25) ЕУ(15)
Кипар Чешка Република Естонија Мађарска Летонија Литванија Малта Пољска Словачка Република Словенија Румунија Бугарска Хрватска Турска |
1.9 1.8
3.9 2.5 4.0 2.9 3.9 5.6 2.2 2.6 3.6 2.3 11.7 10.0 8.2 11.7 |
19.6 19.4
11.0 29.2 19.3 22.1 15.3 23.2 20.9 21.7 24.5 26.8 28.4 22.3 23.4 24.7 |
78.5 78.8
85.1 68.3 76.7 75.0 80.8 71.2 76.9 75.7 71.9 70.9 59.9 67.7 68.4 63.6 |
Извор: Еуростат (2005).
1 Пољопривреда, шумарство, лов и риболов.
2 Изузимајући грађевинарство.
Проблем незапослености у новим чланицама и земљама кандидатима је неједнако распоређен (табела 3). Пољска и Словачка су имале стопе незапослености које су више него два пута веће од просека ЕУ(15) из 2004. године. Регистровани проблем незапослености у Турској је на упоредивом нивоу са ЕУ просеком. Што се тиче структуре запослења по секторима, скоро петина радне снаге у Пољској је у пољопривреди (што је више од четири пута изнад просека ЕУ „петнаесторице”). Трећина целокупне радне снаге у Турској је запослена у пољопривреди (већином призводња полусировина). Ови запослени доприносе друштвеном производу са 12 одсто. Ово је упоредиво са бројкама од 5 и 1,9 одсто, појединачно, у ЕУ(25). Ако пољопривредна радна снага у Турској мигрира у градове или негде другде у ЕУ(25), то може повећати продуктивност турске пољопривреде. Међутим, уколико нема нових радних места у секторима производње и услуга да апсорбују такав уплив, могу се развити значајне социјалне тензије.
Табела 3. Стопа незапослености и удео пољопривреде у целокупној запослености у ЕУ и приступајућим земљама (2004.).
|
Земља |
Стопа незапослености |
Пољопривреда у целокупној запослености (%) |
|
ЕУ(25) ЕУ(15)
Кипар Чешка Република Естонија Мађарска Летонија Литванија Малта Пољска Словачка Република Словенија Бугарска Румунија Хрватска Турска |
9.0 8.0
5.0 8.3 9.2 5.9 9.8 10.8 7.3 18.8 18.0 6.0 11.9 7.1 18.7 10.3 |
5.0 3.7
5.1 4.4 4.9 5.2 13.0 16.2 2.0 17.6 5.0 9.6 10.6 32.6 16.5 33.0 |
Извор: UNECE (2005.); Еуростат (2005.).
Релативно активна политика тржишта рада (са одредбама осигурања), што је карактеристика економија земаља чланица Уније, може нашкодити новим чланицама и земљама кандидатима на краћи рок. Нико не доводи у питање социјалне и друге корисне карактеристике високих стандарда заштите радне снаге, али ови стандарди су често скупи да би се применили и одржали. Ово може постати препрека стварању нових фирми, а такође и заштити постојећих послова. Општа крутост тржишта радне снаге ЕУ може успорити болне транзиције и процесе приближавања у земљама кандидатима.
РЕГИОНАЛНЕ РАЗЛИЧИТОСТИ
Разлике у економском развоју између региона постоје у свакој земљи, али на нивоу ЕУ оне се чине много већим. Мање развијени региони у једној земљи могу имати различите карактеристике од мање развијених региона у другим земљама, укључујући и велике варијације у приходу. На пример, застој у јужној Италији је већи него онај на југозападу Француске. Исток Турске је много мање развијен него западни делови земље. Табела 4 представља, опадајућим редом, друштвени производ per capita у ЕУ(25) и земљама кандидатима по тржишним ценама за период 2002-2004. Ово поређење релативних разлика између земаља може значајно преценити стварну разлику између развијених и слабо развијених земаља (или региона). Разлика између Луксембурга, најбогатије земље по овом показатељу, и Турске, је 16:1.
Табела 4. Друштвени производ per capita по тренутним ценама (€) у ЕУ и земљама кандидатима у периоду 2002-2004.
|
Земља |
2002 |
2003 |
2004* |
|
ЕУ(25) ЕУ(15) Нове чланице (10)
Луксембург Данска Ирска Шведска Аустрија Финска Холандија Велика Британија Белгија Немачка Француска Италија Шпанија Кипар Грчка Словенија Португал Малта Чешка Република Мађарска Естонија Словачка Република Пољска Литванија Летонија Земља кандидат Румунија Бугарска Хрватска Турска |
21,200 24,100 6,000
51,100 34,100 32,600 28,800 27,400 27,000 27,600 28,000 25,300 25,500 24,900 21,100 17,200 15,500 12,900 11,800 12,400 10,800 7,700 6,800 5,500 4,800 5,300 4,300 4,200
2,200 2,100 5,500 2,800 |
21,400 24,400 6,000
53,200 34,900 33,800 29,800 27,900 27,500 28,000 26,600 26,000 25,800 25,300 22,600 18,200 15,900 13,900 12,300 12,500 10,700 7,900 7,200 5,900 5,400 4,900 4,700 4,200
2,300 2,300 5,700 3,000 |
22,300 25,400 6,400
56,100 36,000 36,000 31,000 28,700 28,600 28,500 28,400 27,100 26,400 26,300 23,400 19,300 16,900 14,900 13,000 12,800 11,100 8,500 8,100 6,500 6,100 5,100 5,100 4,700
2,600 2,500 6,200 3,400 |
Извор: Еуростат (2005).
* Предвиђања
Корисно средство за савладавање дела проблема повезаног са упоређивањем друштвеног производа по тржишним ценама између земаља може се наћи у употреби тренутног стандарда куповне моћи. Овај статистички показатељ је вештачка вредност која открива разлике у националним нивоима цена које нису урачунате у стопу размене. Заснован је на релативним ценама потрошачке корпе репрезентативних роба и услуга упоредивих између земаља. Стандард куповне моћи много адекватније представља стваран ниво локалног богатства, и често даје значајно различите резултате од оних датих у друштвеном производу по глави становника, нарочито током периода са променљивостима у стопама размене. Стандард куповне моћи није условљен (на кратак рок) колебањима на тржишту размене. Овај проблем је нестао у случају земаља у еврозони. Значајне разлике између података датих за друштвени производ per capita и оних за стандард куповне моћи приписане су разликама у нивоима цена у земљама чланицама. Ако су цене у свакој земљи чланици појединачно више од просека ЕУ, тада је друштвени производ per capita виши у тренутним еврима него у случају стандарда куповне моћи. Обрнут случај је са земљама чији је друштвени производ per capita у тренутним еврима испод просека ЕУ. У овим земљама, индекс стандарда куповне моћи даје вишу вредност од друштвеног производа по тренутним ценама.
Табела 5. Друштвени производ per capita по стандарду куповне моћи у ЕУ и земљама кандидатима у периоду 2002-2004.
|
Земља |
2002 |
2003 |
2004* |
|
ЕУ(25) ЕУ(15)
Нове чланице (10) Луксембург Ирска Данска Аустрија Шведска Велика Британија Холандија Белгија Финска Француска Немачка Италија Шпанија Грчка Кипар Словенија Португал Малта Чешка Република Мађарска Словачка Република Естонија Пољска Литванија Летонија Земља кандидат Румунија Бугарска Хрватска Турска |
21,200 23,200
11,000 45,000 28,100 25,900 26,000 24,300 24,900 25,800 24,700 24,100 23,900 23,000 23,100 20,000 16,500 17,600 15,900 16,200 15,600 14,300 12,400 10,900 9,900 9,700 9,000 8,200
6,100 6,100 9,300 5,600 |
21,400 23,300
11,300 45,900 28,300 26,200 26,100 24,600 25,300 25,800 25,200 24,300 23,700 23,100 22,800 20,900 17,300 17,400 16,400 16,000 15,800 14,700 12,900 11,100 10,400 9,800 9,800 8,800
6,300 6,300 9,700 5,900 |
22,300 24,300
12,100 48,300 29,900 27,200 27,100 26,900 26,500 26,700 26,300 25,600 24,700 24,000 23,500 21,800 18,300 18,200 17,400 16,400 16,200 15,600 13,800 11,900 11,300 10,600 .. 9,700
6,900 6,900 10,300 6,500 |
Извор: Еуростат (2005).
* Предвиђања
Табела 5 приказује податке о разликама у друштвеном производу per capita у ЕУ(25) и земљама кандидатима за период 2002-2004. опадајућим редом по стандарду куповне моћи. Оваква врста представљања значајно мења слику релативног богатства земаља у поређењу са табелом 4. Према стандарду куповне моћи, разлика у просечном стварном друштвеном производу између најбогатије земље ЕУ, Луксембурга, и Турске, био је „само” 7:1. Ова мерења су индикатор разлика на нивоу економског развоја, а диспаритети у стопама незапослености могу бити индикатори релативно слабог капацитета за прилагођавање многим економским шоковима. Разлике између две вредности такође имају утицаја на регионални проблем пошто показују да су локалне производње испод њихових могућности. Однос између просечног друштвеног производа у ЕУ(25) и оног у Турској мереног помоћу стандарда куповне моћи је 3,4:1, што је много мање драматично него разлика приказана у тренутним ценама. <
* Аутор је стручњак Економске комисије УН за Европу, UNECE, Женева
(Август 2005)
(1) Еутаназија или подмлађивање Европе
(3) Важност реалистичног приступа
Оставите одговор