Пулс невидљивог града

 

ГЛОБАЛНИ ВИРТУЕЛНИ БЕОГРАД

Пулс невидљивог града

Они који су одлазили брже него што је дух града успевао да се самообнавља, они чије одсуство тако споро надокнађујемо, још постоје. И још су, можда више него икад, Београђани. Београдотражитељи. Са разних страна Плаве лопте на којој живимо, они свакодневно траже, налазе и чезну да са неким поделе тај свој Београд. Онај Београд који живи далеко од Београда, расути глобални Београд, свакодневно покушава да се бар виртуелно огледа у реалном Београду. Тако кроз интернет, тај електронски крвоток света, непрестано пулсира једна невидљива стварност Београда и једна његова неухватљива повест. Та стварност и та повест потврђују онајчувени древни запис који је о Београђанима оставио византијски путописац: „Плашите их се, они су страшни. Они имају душу”

 

Пише: Владимир Путник

 

Смр­ти не­ма, има се­о­ба.

То­ли­ко их има да је већ, из­гле­да, ви­ше на­ших ко­ји су оти­шли не­го ових ко­ји су још ту. Ка­жу да нас је, у зби­ру, ви­ше под зе­мљом и ван зе­мље, не­го ов­де. Не­ко је из­ра­чу­нао да цео је­дан Бе­о­град жи­ви или већ по­чи­ва да­ле­ко од Бе­о­гра­да.

Пре­ско­чи­мо ста­ти­сти­ке. Ста­ро­мод­на сли­ка: од­ла­зе­ћи во­зо­ви што бле­де с пра­ско­зор­јем. Мал­чи­це вла­жно и сла­ду­ња­во. Кар­те у јед­ном прав­цу. Иза оста­је пра­зни­на. Пра­зни­на ни­је у бро­ју, у рас­по­ре­ду, у про­сто­ру или вре­ме­ну, у оту­ђе­ним ка­би­не­ти­ма, раз­бр­бља­ним са­ло­ни­ма, на буч­ним ста­ди­о­ни­ма, у гра­ји све­та; жи­вот има сво­је за­ко­не по ко­ји­ма по­пу­ња­ва упра­жње­на ме­ста. Ствар­на, нај­ве­ћа, нај­те­же на­док­на­ди­ва пра­зни­на је она у ду­ху гра­да. Дух гра­да ви­ше ни­је у ста­њу да се са­мо­об­на­вља бр­же од бр­зи­не од­ла­за­ка, бр­же но што де­лу­ју си­ле ра­си­па­ња. Гу­би сна­гу и не успе­ва на бар два бит­на по­ља.

Пр­во, ни­је ви­ше ка­дар да број­ним при­до­шли­ца­ма из ра­зних про­вин­ци­ја на­мет­не сво­ја пра­ви­ла. Пра­ви­ла игре, по­на­ша­ња, жи­вље­ња. Да их об­у­хва­ти со­бом и под­стак­не на при­ла­го­ђа­ва­ње, на пре­о­бра­жај. Не­ка­да је то чи­нио сна­жно и бес­по­го­вор­но, а из­гле­да­ло је ла­ко и нео­сет­но. Мо­ра­ло се иза­ћи на цр­ту и при­ста­ти. Или од­у­ста­ти и оти­ћи. От­по­ри би углав­ном бр­зо иш­че­за­ва­ли и пре­ра­ста­ли у при­влач­ност, за­у­век. На­пе­то­сти из­ме­ђу Бе­о­гра­да и но­вих Бе­о­гра­ђа­на би­ле су крат­ког ве­ка и крат­ког да­ха. Они су се бо­ри­ли за сло­бо­ду да у Бе­о­гра­ду бу­ду Бе­о­гра­ђа­ни. Они су до­би­ја­ли још је­дан ду­хов­ни за­ви­чај и осе­ћај да при­па­да­ју не­чем све­тлом и ве­ли­ком, он је до­би­јао но­ву сна­гу ко­ја му под­мла­ђу­је крв и кре­пи му­шкост. Кад би не­где пу­то­ва­ли, ву­кли су га са со­бом и гле­да­ли на сав тај свет с ка­ле­мег­дан­ске, по­бед­нич­ке, ви­си­не. Бе­о­град их је, ма­ги­чан и ма­ло­рек, че­као она­ко ка­ко се са­че­ку­ју си­но­ви ко­ји се вра­ћа­ју с пу­та у зре­лост.

Дру­го, град ви­ше ни­је у ста­њу да ту­ђе мо­де­ле при­хва­та про­пу­шта­ју­ћи их кроз соп­стве­но ду­хов­но и вред­но­сно ре­ше­то, усва­ја­ју­ћи их са­мо оно­ли­ко ко­ли­ко их мо­же учи­ни­ти сво­јим. Уве­зе­на пот­кул­ту­ра, мо­да, по­на­ша­ње, те­о­ри­је, прав­ци у умет­но­сти, трен­до­ви у ма­сов­ној за­ба­ви, по­тро­шач­ка се­зон­ска лу­ди­ла – све се то усто­ли­чу­је без не­ка­да­шњег кре­а­тив­ног уче­шћа Бе­о­гра­да. Не­ста­ла је она ра­до­сна ман­гуп­ска спо­соб­ност да се то бе­о­гра­ди­зу­је, пре­о­бра­зи, при­бли­жи, да му се да бе­о­град­ски шмек, а он­да да се из те бе­о­град­ске ду­хов­не ла­бо­ра­то­ри­је ши­ри да­ље по зе­мљи већ као не­што усво­је­но, ин­те­гри­са­но. Не­ма про­жи­вља­ва­ња, са­мо по­ко­ра­ва­ње. Не­ма раз­у­ме­ва­ња, са­мо на­ме­та­ње. Не­ма осва­ја­ња, са­мо уку­ца­ва­ње у мо­зак. Не­ма шар­ма, са­мо те­рор по­на­вља­ња и мај­мун­ског по­дра­жа­ва­ња. Не­ма раз­ме­не, са­мо ди­стри­бу­и­ра­ње. Не­што до­ђе, бу­де, љу­ди де­бе­о­гра­ди­зо­ва­не ма­се се по­ко­ре, сле­де као тра­ги­ко­мич­не ма­ло­гра­ђан­ске лут­ке, као зом­би­ји, сле­по ко­пи­ра­ју, јад­ни ме­ха­нич­ки клов­но­ви. Он­да сти­же сле­де­ће, ис­ти­ску­је ово „ста­ро”, по­сту­пак се по­на­вља.

Чед­ни­ји кра­је­ви се бра­не уз­ми­ца­њем, илу­зор­ним не­при­хва­та­њем ко­је не мо­же би­ти ре­ше­ње. Де­бе­о­гра­ди­зо­ва­ни Бе­о­град, ко­ји за се­бе нер­во­зно твр­ди да је свет, име је за про­ва­ли­ју ко­ја се ши­ри из­ме­ђу уну­тра­шње Ср­би­је и све­та. То је име за ру­пу где је не­ка­да био мост.

Та­ко се кли­зи у град без ду­ха и без се­бе са­мог. То­не се. Све је ту, а ни­чег не­ма.

 

БЕ­О­ГРАД ШИ­РОМ СВЕ­ТА

 

Али дух је не­про­па­дљив. Смр­ти не­ма, има се­о­ба.

Они чи­ја је бр­зи­на од­ла­же­ња би­ла ве­ћа од мо­гућ­но­сти са­мо­об­на­вља­ња гра­да, они чи­ја нам сна­га и ду­хо­ви­тост та­ко бол­но не­до­ста­ју, они чи­је од­су­ство та­ко спо­ро на­док­на­ђу­је­мо, још по­сто­је. И још су, мо­жда ви­ше не­го икад, Бе­о­гра­ђа­ни. Бе­о­гра­до­тра­жи­те­љи. Са ра­зних стра­на Пла­ве лоп­те на ко­јој жи­ви­мо, они сва­ко­днев­но тра­же, на­ла­зе и че­зну да са не­ким по­де­ле тај свој Бе­о­град. Онај Бе­о­град ко­ји жи­ви да­ле­ко од Бе­о­гра­да, ра­су­ти гло­бал­ни Бе­о­град, сва­ко­днев­но по­ку­ша­ва да се бар вир­ту­ел­но огле­да у ре­ал­ном Бе­о­гра­ду. Ми­сли и осе­ћа­ња та два Бе­о­гра­да, њи­хо­ве енер­ги­је и им­пул­си, че­сто су (као у оном Те­сли­ном сну) на истим фре­квен­ци­ја­ма. Кроз ин­тер­нет, тај елек­трон­ски кр­во­ток све­та, не­пре­ста­но пул­си­ра јед­на не­ви­дљи­ва ствар­ност Бе­о­гра­да и јед­на ње­го­ва не­у­хва­тљи­ва по­вест. Бе­о­град ши­ром све­та.

Тај гло­бал­ни Бе­о­град јед­на је од оних „де­цен­тра­ли­зо­ва­них, не­фор­мал­них, елек­трон­ских, са­мо­у­прав­них вир­ту­ел­них за­јед­ни­ца по­ве­за­них он-лајн ве­зом” о ко­ји­ма је на­ши­ро­ко пи­сао Ха­у­ард Ре­ин­голд у свом сад већ кла­сич­ном де­лу The Vir­tual Com­mu­nity: Ho­me­ste­a­ding on the Elec­tro­nic Fron­ti­er (1993).

За­ви­ри­ли смо у ту вир­ту­ел­ну за­јед­ни­цу, јед­но вре­ме (ис­тра­жу­ју­ћи за чи­та­о­це „ЕВРО­ПЕ НА­ЦИ­ЈА”) би­ли њен ак­тив­ни део. Ис­кр­ца­ва­ли смо се на те вир­ту­ел­не бе­о­град­ске аде у свет­ском елек­трон­ском оке­а­ну. За­шли смо на бе­о­град­ске пре­ко­о­ке­ан­ске сај­то­ве–твр­ђа­ве, по­пи­ли до­ста ка­фа у chat со­ба­ма с по­гле­дом на Ушће, ко­ор­ди­ни­са­ли по­ве­ћу пре­пи­ску. За­што? Хте­ли смо да ис­тра­жи­мо где су све ра­су­ти жи­те­љи тог на­шег вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, чи­ме се ба­ве, је­су ли про­на­шли се­бе, одр­жа­ва­ју ли ме­ђу­соб­не ве­зе, ко­ли­ко су још Бе­о­гра­ђа­ни. Сле­ди­ли смо тра­го­ве ко­је оста­вља­ју крај вир­ту­ел­них ауто­стра­да, у елек­трон­ским свра­ти­шти­ма. Бе­ле­жи­ли смо њи­хо­ве при­че, суд­би­не, пре­ћу­та­не флер­то­ве, ску­пља­ли ци­та­те. Пи­та­ли смо их: шта чи­та­ју, пи­шу, слу­ша­ју, гле­да­ју, са­ња­ју? ка­ко им Бе­о­град са­да, отуд, из­гле­да? по­ми­шља­ју ли по­не­кад на по­вра­так?

Ис­по­ста­ви­ло се да је то пра­ви пост­мо­дер­ни ро­ман. Гран­ди­о­зан, ин­тер­ак­ти­ван, фраг­мен­та­ран, не­у­хва­тљив. Не зна се ко га је и кад за­по­чео; зна се да се гра­на не­из­ра­чун­љи­во и да је у веч­ном на­ста­ја­њу. Пре­би­ра­мо, одва­ја­мо не­ко­ли­ко зр­на пре­сне гра­ђе, фак­то­гра­фи­је, са­мо илу­стра­ци­је ра­ди. Ма­ле при­че од ко­јих се мо­гу са­ста­вља­ти ве­ли­ки фор­ма­ти епо­хе.

Бог­дан Илић, ро­ђен на Зве­зда­ри кра­јем ше­зде­се­тих, са­да је у Бра­зи­лу. За­вр­шио је спе­ци­ја­ли­стич­ке сту­ди­је из обла­сти ин­фор­ма­ти­ке, ра­ди као глав­ни про­гра­мер у ре­ги­о­нал­ној ис­по­ста­ви јед­не се­вер­но­а­ме­рич­ке ком­па­ни­је. Оти­шао је 1993, пр­во у За­пад­ну Евро­пу, а по­том се (као ка­кав ју­нак Кри­сто­фа Рајс­ма­је­ра) оти­снуо у Бра­зил. Нај­пре је жи­вео у Пор­то Але­греу, ка­сни­је се пре­се­лио у Сан­тос. Пи­ше од­лич­ну по­е­зи­ју, есе­је об­ја­вљу­је у ви­ше срп­ских е-зи­на. Сре­ће­мо га на сај­ту Срп­ска Кул­ту­ра. Би­ла му је по­треб­на да­љи­на и то је про­на­шао, ка­же. Оста­ло још тра­жи. Да­љи­на и тра­га­ње омо­гу­ћи­ли су му да пи­ше, да стра­хо­ви­ти ин­тен­зи­тет зби­ва­ња учи­ни под­но­шљи­вим. Ни­је оти­шао да би из­бе­гао мо­би­ли­за­ци­ју, ве­ли, не би он­да мо­гао да под­но­си се­бе. У Бе­о­град се ни­ка­да не­ће вра­ти­ти, јер ни­ка­да ни­је ни од­ла­зио. Кад ску­пи до­вољ­но сна­ге и нов­ца, у сво­ме род­ном гра­ду за­по­че­ће по­сао. Уво­зи­ће со­фи­сти­ци­ра­ну опре­му, ку­пи­ти са­вре­ме­ну штам­па­ри­ју, осно­ва­ти из­да­вач­ку ку­ћу. У то­плим ве­че­ри­ма гра­да у ко­јем жи­ви, на ве­ли­кој те­ра­си с по­гле­дом на Атлан­тик, слу­ша Мо­крањ­че­ве Ру­ко­ве­ти и че­сто на­глас чи­та Ду­чи­ћа и Бра­ну Пе­тро­ви­ћа. Ре­дов­ни је ста­нов­ник вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да.

Гор­да­на Д. је фи­ло­лог, Бе­о­гра­ђан­ка по­ре­клом из Ба­на­та, про­фе­сор у грч­кој шко­ли у Јо­ха­нес­бур­гу, ЈАР. Во­ли Ку­ци­ја, ра­до слу­ша бе­о­град­ске но­во­та­ла­сне бен­до­ве, гле­да Берг­ма­на и ру­ске фил­мо­ве, ле­та про­во­ди у Кејп­та­у­ну и Порт Ели­за­бе­ту. У ма­те­ри­јал­ном сми­слу, ка­же, во­ди при­сто­јан жи­вот. Све оста­ло је бор­ба не­пре­ста­на за од­бра­ну сми­сла. Да, освр­не се по­не­кад на ули­ци и за­пи­та: „Шта, бре, ја ра­дим ов­де?” Бе­о­град ни­је ви­де­ла од 1995, али је у вир­ту­ел­ном Бе­о­гра­ду сва­ко­днев­но. Баш. Не ве­ру­је да ће се вра­ти­ти. Пла­ши је тај су­срет, мо­гу­ћи из­о­ста­нак пре­по­зна­ва­ња. Пла­ши је да ли ће она и Бе­о­град мо­ћи да опро­сте јед­но дру­го­ме. Не ка­же шта.

 

ВРА­ТИ­ЋУ СЕ ДО­ГО­ДИ­НЕ

 

Са­ша из 24. бло­ка, она (се­ћа­мо се) „ле­па ма­ла Је­вреј­ка за ко­јом је у дру­гој по­ло­ви­ни осам­де­се­тих лу­до­ва­ло по­ла Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та”, већ два­на­ест го­ди­на жи­ви у пред­гра­ђу Тел Ави­ва. Се­бе за­у­век сма­тра Бе­о­гра­ђан­ком и још увек са­ња на срп­ском. То об­ја­шња­ва све, па и чи­ње­ни­цу на­шег су­сре­та на јед­ном ти­пич­но бе­о­град­ском вир­ту­ел­ном од­ре­ди­шту, ка­же. Твр­ди да ни­је по­бе­гла од ра­та: „Зар ми­сли­те да бих он­да до­шла ов­де где сам сад?” Чи­та Па­ви­ћа, Пет­ко­ви­ћа, До­бри­ла Не­на­ди­ћа, и да­ље је сва­ког ју­тра бу­ди Ду­шко Ра­до­вић. По­но­во је от­кри­ла Вла­ди­ми­ра Пи­шта­ла (Ми­ле­ни­јум у Бе­о­гра­ду) и Бе­о­град­ску ма­ну­фак­ту­ру сно­ва. Ни­ка­да ни­је чу­ла за мо­но­гра­фи­ју Бе­о­град, град тај­ни, књи­гу свих књи­га о Бе­о­гра­ду. Мо­ли да је при­ја­ви­мо за низ ин­фор­ма­ци­о­них сер­ви­са из кул­ту­ре. Жи­ви по­ма­ло дво­стру­ки жи­вот, ка­же, али жи­жа је из­ме­ште­на, мо­жда за­у­век. Ми­сли да се ова­кви од­ла­сци ка­кав је био њен не мо­гу до кра­ја об­ја­сни­ти, као ни ве­ли­ке, пра­ве љу­ба­ви.

Игор са Ду­ша­нов­ца на бе­о­град­ским вир­ту­ел­ним од­ре­ди­шти­ма са­да из­ра­ња из Ота­ве. У Ка­на­ди је од 1992. Прет­ход­но је у Бе­о­гра­ду и Па­ри­зу сту­ди­рао ин­тер­на­ци­о­нал­ни ме­наџ­мент и из Фран­цу­ске од­мах про­ду­жио пре­ко оке­а­на. Стриц, еми­грант из 1945, при­пад­ник чет­нич­ког по­кре­та, по­мо­гао му је да се за­по­сли у др­жав­ној нафт­ној ком­па­ни­ји, доц­ни­је је пре­шао да ра­ди у до­ме­ну оси­гу­ра­ња. Од­лич­но му иде, за­по­чео је соп­стве­ни би­знис, има фир­му, до­био је Ми­ли­цу и Стра­хи­њу. Али се Бе­о­гра­ду увек вра­ћа, бар вир­ту­ел­но, и у кон­так­ту је са мно­гим се­вер­но­а­ме­рич­ким Бе­о­гра­ђа­ни­ма. За два­на­ест го­ди­на, јед­но ле­то је про­вео у Ср­би­ји и из Бе­о­гра­да у Бу­дву пу­то­вао бро­дом. Ако се бу­де вра­ћао, вра­ти­ће се као фир­ма, не као чо­век. Као чо­век (и он би же­лео да ве­ру­је у то) ни­ка­да ни­је ни од­ла­зио. Ра­ци­о­на­лан је и прак­ти­чан. Али? „По­не­кад на­ру­чим пи­ће и та­ко то кре­не, па стиг­нем…” Та­да из ње­га по­ку­ља Бе­о­град. Не ази­јат­ски дерт, пот­пу­но су­прот­но: „екс­пло­зи­ја има­ги­на­ци­је и кре­а­тив­ног лу­ди­ла”.

Ма­ри­ја из Зе­му­на, из Гор­ње ва­ро­ши, ра­ди на три­де­сет и не­ком спра­ту јед­не бан­ке у Син­га­пу­ру. Ва­жан ма­ли ша­раф у огром­ној ма­ши­не­ри­ји. Тро­ши че­твр­ту де­це­ни­ју, тр­чи не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра днев­но, чи­та Цр­њан­ског (Су­ма­тру ско­ро да мо­же да ви­ди из кан­це­ла­ри­је) и Вит­ме­на, фа­сци­ни­ра­на је Ми­ши­мом. Слу­ша Не­шу Леп­ти­ра (Је­ле­ни уми­ру са­ми, Гру­ди мо­је бал­кан­ске, Вра­ти се) и јед­но­не­дељ­не од­мо­ре про­во­ди у Ја­па­ну или Аустра­ли­ји. Ве­ру­је у мно­штво све­то­ва; Бе­о­град је, пи­ше нам, нај­ва­жни­ји од свих ње­них све­то­ва, по­че­так и крај, пре­сто­ни­ца ње­ног сна, а у сно­ве се не мо­же вра­ти­ти, сно­ви се не мо­гу по­се­ти­ти. Са­мо их се мо­же­мо се­ћа­ти и мо­же­мо их са­ња­ти.

„Вра­ти­ћу се до­го­ди­не!” ка­же Ду­шан, Дор­ћо­лац, му­зи­ко­лог, за­по­слен у јед­ном ин­сти­ту­ту Уни­вер­зи­те­та у То­рон­ту. Не, лич­но му ни­је ло­ше на Ве­ли­ким је­зе­ри­ма, ка­ри­је­ра се од­ви­ја ста­бил­но и ло­гич­но, пред­ви­ди­во, у јед­ном сре­ђе­ном окру­же­њу, али на­ред­не го­ди­не ње­гов ста­ри­ји син по­ла­зи у шко­лу. „Не мо­гу да до­пу­стим да ми де­те ста­са­ва и фор­ми­ра се на том мен­тал­ном и ду­шев­ном ни­воу ка­кав га че­ка у шко­ли ко­ја је на­ма ов­де фи­нан­сиј­ски до­ступ­на”, об­ја­шња­ва Ду­шан од­лу­ку ко­ју ње­го­ви при­ја­те­љи из вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, у јед­ној по­зна­тој при­ча­о­ни­ци ре­ги­стро­ва­ној у Не­мач­кој, зо­ву су­лу­дом. „До­сад сам не­ка­ко успе­вао да за­шти­тим де­цу од агре­си­је ове чу­до­ви­шне ,ин­ду­стри­је сно­ва’, да их по­ступ­но уво­дим и снаб­де­вам кри­тич­ким апа­ра­том нео­п­ход­ним за су­о­ча­ва­ње са тим све­том. Али до­го­ди­не, кад њи­хо­во вре­ме на­по­ла по­де­ле по­ро­ди­ца и Си­стем, то ви­ше не­ће би­ти мо­гу­ће. По­на­вљам: не же­лим, ни по це­ну си­ро­ма­штва, да сво­ју де­цу из­ло­жим она­ко по­ни­жа­ва­ју­ћем мен­тал­ном и ду­шев­ном ни­воу, чу­до­ви­шно ни­ском. Вра­ћам се до­го­ди­не.”

 

„БИО ЈЕД­НОМ ЈЕ­ДАН БЕ­О­ГРАД”

 

Мо­жда нај­за­ни­мљи­ви­је ста­нов­ни­ке вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, оне нај­и­стан­ча­ни­је и пле­ме­ни­то но­стал­гич­не, сре­та­ли смо на адре­си елек­трон­ског ча­со­пи­са Био јед­ном је­дан Бе­о­град. Цео тај ча­со­пис, не­ки би не­из­о­став­но ре­кли „про­је­кат”, то са­ста­ја­ли­ште шар­мант­них за­ве­ре­ни­ка се­ћа­ња, пред­ста­вља „при­чу о Гра­ду ко­ји је ни­као из ша­чи­це ку­ћа на Ка­ле­мег­дан­ској па­ди­ни пре…” А при­ча о Бе­о­гра­ђа­ни­ма? Дра­ган Пе­рић Грум­бле, осни­вач и глав­ни уред­ник е-ча­со­пи­са Био јед­ном је­дан Бе­о­град:

„Ве­ли­ке исти­не ста­ну у ма­ло ре­чи. Бе­о­гра­ђа­ни, где год би­ли, не­по­пра­вљи­во су го­сто­љу­би­ви, отво­ре­ни и не­из­ле­чи­во за­љу­бље­ни у тај бре­жу­љак са по­гле­дом на ко­мар­це. И, што ре­че је­дан ви­зан­тиј­ски пу­то­пи­сац за Бе­о­гра­ђа­не: ,Пла­ши­те их се, они су стра­шни. Они има­ју ду­шу.’ Та­ко је и је­дан од тих за­љу­бље­ни­ка са­свим слу­чај­но и не­хо­ти­це, пре пар го­ди­на, по­кре­нуо ма­га­зин на ин­тер­не­ту (са ле­пим срп­ским на­зи­вом – cyber­zi­ne) по­све­ћен, пре све­га, тој па­ди­ни и де­лу гра­да у не­по­сред­ној бли­зи­ни. Ка­ко је вре­ме про­ла­зи­ло, ма­га­зин се оти­мао, ра­стао и до­би­јао, за­хва­љу­ју­ћи чи­та­о­ци­ма, не­ку сво­ју фи­зи­о­но­ми­ју и лич­ност. По­стао је ча­со­пис за но­стал­ги­ча­ре, не са­мо ра­су­те ,к’о ли­пи­но се­ме’, већ и но­стал­ги­ча­ре ко­ји су оста­ли у Бе­о­гра­ду и ко­ји овај град не во­ле ни­шта ма­ње са­мо за­то што га има­ју сва­ки дан ту, пред со­бом и око се­бе.

А они што су оти­шли? Они се ре­дов­но ја­вља­ју, пра­те ма­га­зин и све где мо­гу про­на­ћи ишта о свом гра­ду и де­ша­ва­њи­ма, тру­де­ћи се да ни­шта не про­пу­сте, упи­ја­ју­ћи сва­ку мр­ви­цу и сва­ки да­шак са Са­ве, Ду­на­ва, Ава­ле… И сви­ма је за­јед­нич­ко да им не­до­ста­је оно ,глу­ва­ре­ње’ у Кнез Ми­ха­и­ло­вој ули­ци, на ,Жу­ћи­ном ћо­ше­ту’, да им сви­ма још го­ли­ца но­здр­ве ми­рис пе­че­ног ку­ку­ру­за или ке­сте­ња, да сви они још на неп­цу осе­ћа­ју укус бо­зе код ,Пе­ли­ва­на’, бу­рек уз пр­ве зра­ке сун­ца при по­врат­ку из Ска­дар­ли­је… Та­ко вам је то са тим гра­дом ни­клим на две па­ди­не, сав­ској и ду­нав­ској, и са љу­ди­ма ко­ји дух и дах тих па­ди­на раз­но­се сву­да по све­ту, са љу­ди­ма ко­ји се ту ра­ђа­ју с ду­шом.”

Та­ко нам из При­зрен­ске, по­сред­ством вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да, пи­ше Дра­ган Пе­рић Грум­бле, ра­сни Бе­о­гра­ђа­нин ко­ји је свој нам­ћо­ра­сти на­ди­мак по­зај­мио за е-адре­су свог не­про­фит­ног ча­со­пи­са (grum­ble.co.yu). Мој фа­во­рит за Ка­по­ро­вог по­моћ­ни­ка на ме­сту ми­ни­стра за но­стал­ги­ју у град­ској вла­ди вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да. И ка­чи нам на увид део по­ште ко­ја се сва­ке но­ћи на­ку­пи у ње­го­вом го­ле­мом по­штан­ском е–сан­ду­ку. На­та­ша Пе­шић-Бај­ра­мо­вић и Сло­бо­дан То­ма­но­вић пи­шу из Аустра­ли­је, Же­ли­мир и Та­тја­на из Хр­ват­ске, Бор­ко Јо­ва­но­вић и Сне­жа­на Ив­ко­вић из САД, На­о­ми и Ци­ца Ра­ки­џић и Anny из Ка­на­де… Нор­ве­шка, Шпа­ни­ја, Шкот­ска, Мек­си­ко, Ру­си­ја, Бо­цва­на… З. Ку­ви­жић је Но­во­са­ђа­нин, али је ре­дов­ни жи­тељ вир­ту­ел­ног Бе­о­гра­да. Пи­ше:

„По­здрав из USA. Иако Но­во­са­ђа­нин, ужи­вам у овим елек­трон­ским по­се­та­ма Бе­о­гра­ду. Бе­о­град во­лим, јер сам био бе­о­град­ски ђак и пам­тим Бе­о­град кад је био не­што ви­ше од ску­па 3 ми­ли­о­на слу­ђе­них ду­ша. На­дам се да ће и то про­ћи и да ће Бе­о­град опет за­си­ја­ти свим сво­јим уну­тар­њим сја­јем.”

 

БЕЗ­ГРА­НИЧ­НА СР­БИ­ЈА

 

Др Ми­ла Алеч­ко­вић Ни­ко­лић, пси­хо­лог и пи­сац, од ра­ног де­тињ­ства ста­нов­ник Фран­цу­ске, по­зна­ти је ак­ти­ви­ста у срп­ској ди­ја­спо­ри и је­дан од осни­ва­ча срп­ско-европ­ског Нео­де­го­ли­стич­ког по­кре­та. О на­шим по­сло­ви­ма и мо­гућ­но­сти­ма у вир­ту­ел­ном уни­вер­зу­му ви­ше пу­та по­след­њих го­ди­на го­во­ри­ла је с ја­сно­ћом про­гра­ма и уте­ме­ље­но­шћу на­уч­ни­ка. Без пе­снич­ких еле­ме­на­та на ко­је би мо­гло ука­зи­ва­ти ње­но пре­зи­ме:

„Ми смо да­нас у ери та­ко­зва­не гло­ба­ли­за­ци­је. У мно­го че­му она је не­га­тив­на, али има и не­ких по­зи­тив­них аспе­ка­та ко­је би тре­ба­ло ко­ри­сти­ти. Она нам на тех­но­ло­шком ни­воу ну­ди мо­гућ­ност да се ство­ри јед­на гло­бал­на Ср­би­ја. Шта зна­чи гло­бал­на Ср­би­ја? То би зна­чи­ло ује­ди­ње­ње Ср­ба све­та, без об­зи­ра где жи­ве. Ује­ди­ње­ње пр­во елек­трон­ско, па он­да мен­тал­но, па пси­хо­ло­шко, на кра­ју, ако хо­ће­те, мо­жда и по­ли­тич­ко. То би би­ла гло­бал­на Ср­би­ја – у до­ме­ну фик­ци­је, а ипак та­ко ре­ал­на. Ми ко­ји жи­ви­мо на пет кон­ти­не­на­та мо­же­мо да на­пра­ви­мо гло­бал­ну Ср­би­ју, Ср­би­ју ко­ја не­ће би­ти при­мо­ра­ва­на стал­но да ра­ту­је за сво­је гра­ни­це, а мо­же не­где да бу­де ује­ди­ње­на и да са ве­ћом на­дом, оку­пље­на, че­ка оно сво­је су­тра.”

Гло­бал­ни (вир­ту­ел­ни) Бе­о­град, мо­гу­ћи сто­жер гло­бал­не Ср­би­је о ко­јој го­во­ри др Алеч­ко­вић, већ по­сто­ји и жи­ви, ши­ром све­та, свој тај­ни бе­о­град­ски жи­вот. Бе­о­град­ски? Да: ду­хо­ви­ти, хра­бри, не­жни, ис­тан­чан, фи­но др­ски, шме­кер­ски. Шар­мант­но ман­гуп­ски. У том вир­ту­ел­ном Бе­о­гра­ду, пла­не­тар­них раз­ме­ра, на сто­ти­на­ма wеб-адре­са ви­ди се: БГД је мар­ка за стил, по­глед на свет, фи­ло­со­фи­ја жи­во­та. То об­но­вље­но са­зна­ње, та­ква са­мо­свест, мо­же по­пу­ни­ти све пра­зни­не. <

 

(Април 2006)