Побратим Марка Краљевића

КОНАН СИМЕРИЈАНАЦ, ПОЛИТИЧКИ НЕКОРЕКТНИ ХЕРОЈ

Побратим Марка Краљевића

„Кроз ситне, једва видљиве пукотине у зидовима бљутаве, једнообразне политичке коректности и друштвене целисходности, успевају да се провуку и до широке публике дођу и неки мање питоми, идеолошки мутнији, комплекснији и амбивалентнији хероји, код којих границе између белог и црног, доброг и лошег, моралног и неморалног, нису тако оштре и банално поједностављене. Свакако да се на самом врху те пирамиде непоћудних продуката маште налази Конан Симеријанац, који се 1970. појавио у стрип издању ,Марвел комикса’, али је настао скоро четири деценије раније, из пера Роберта И. Хауарда, младог тексашког писца фантастике и хорора, који је своје новеле објављивао у петпарачком месечнику ,Уврнуте приче’”

Пише: Марко Танасковић

До­мен гло­ба­ли­зо­ва­не поп кул­ту­ре оби­лу­је ли­ко­ви­ма и си­ту­а­ци­ја­ма ко­ји су ди­рект­на ре­флек­си­ја од­ре­ђе­них зна­чај­них до­га­ђа­ја и ди­ле­ма кроз ко­је про­ла­зи за­пад­њач­ка ци­ви­ли­за­ци­ја, као и по­жељ­них со­ци­јал­них вред­но­сти ко­је се, на тај на­чин, же­ле не­при­мет­но и нео­сет­но пла­си­ра­ти и на­мет­ну­ти мен­тал­но по­ко­ре­ним ма­са­ма. Ки­не­ма­то­гра­фи­ја, те­ле­ви­зиј­ски про­гра­ми, стри­по­ви и по­пу­лар­на ли­те­ра­ту­ра моћ­на су ору­ђа за ма­ни­пу­ла­ци­ју све­сти и ко­ди­ра­ње по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти на гло­бал­ном ни­воу. На­ро­чи­то је свет стри­па зна­ча­јан за про­из­вод­њу мо­дер­не ми­то­ло­ги­је и ини­ци­ја­ци­ју нај­мла­ђих у то­ко­ве пра­во­вер­ног раз­ми­шља­ња и за си­стем по­доб­них стре­мље­ња.

Де­ве­та умет­ност из­не­дри­ла је мно­ге ју­на­ке чи­је су цр­та­не аван­ту­ре би­ле са­мо бла­го за­ма­ски­ра­не ме­та­фо­ре за не­ке од иза­зо­ва са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ло, или се и да­ље су­о­ча­ва, аме­рич­ко дру­штво, као и сво­је­вр­сни ди­дак­тич­ни при­руч­ни­ци за ис­прав­но вас­пи­та­ва­ње и здра­во ста­са­ва­ње мла­ђих ге­не­ра­ци­ја. Ако се, на при­мер, Су­пер­мен мо­же по­сма­тра­ти као сим­бол Уј­ка Се­мо­вог по­сле­рат­ног три­јум­фа­ли­зма и не­скри­ве­них на­ме­ра да у бу­дућ­но­сти на се­бе пре­у­зме уло­гу свет­ског по­ли­цај­ца, он­да је Бет­мен, ње­гов мрач­ни ан­ти­под и бо­рац про­тив град­ског кри­ми­на­ла, на­стао као плод стра­хо­ва и фру­стра­ци­ја иза­зва­них по­ра­стом на­си­ља, кри­ми­на­ла и ко­руп­ци­је у пре­на­се­ље­ним аме­рич­ким ур­ба­ним џун­гла­ма.

Ипак, кроз сит­не, је­два ви­дљи­ве пу­ко­ти­не у зи­до­ви­ма бљу­та­ве, јед­но­о­бра­зне по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти и дру­штве­не це­лис­ход­но­сти, успе­ва­ју да се про­ву­ку и до ши­ро­ке пу­бли­ке до­ђу и не­ки ма­ње пи­то­ми, иде­о­ло­шки мут­ни­ји, ком­плек­сни­ји и ам­би­ва­лент­ни­ји хе­ро­ји, код ко­јих гра­ни­це из­ме­ђу бе­лог и цр­ног, до­брог и ло­шег, мо­рал­ног и не­мо­рал­ног, ни­су та­ко јед­но­став­но и ја­сно по­ста­вље­не. Сва­ка­ко да се на са­мом вр­ху те пи­ра­ми­де не­по­ћуд­них про­ду­ка­та ма­ште на­ла­зи Ко­нан Си­ме­ри­ја­нац, ко­ји се 1970. по­ја­вио у из­да­њу „Мар­вел ко­мик­са”. Иако је сво­ју пу­ну сла­ву до­сти­гао у стрип из­да­њу, лик Ко­на­на је на­стао ско­ро че­ти­ри де­це­ни­је ра­ни­је, из пе­ра Ро­бер­та И. Ха­у­ар­да, мла­дог тек­са­шког пи­сца фан­та­сти­ке и хо­ро­ра, ко­ји је сво­је но­ве­ле об­ја­вљи­вао у пет­па­рач­ком ме­сеч­ни­ку Увр­ну­те при­че.

Ко­на­нов ли­те­рар­ни тво­рац био је де­мент­на и не­ста­бил­на лич­ност, ње­гов крат­ки жи­вот обе­ле­жи­ле су број­не па­ра­но­је и фо­би­је, оту­ђе­ност од спо­ља­шњег све­та, не­здра­ва скло­ност ка оруж­ју и оп­се­сив­на ве­за­ност за мај­ку, на­кон чи­је смр­ти је, у 30. го­ди­ни, из­вр­шио са­мо­у­би­ство та­ко што је се­би про­сви­рао ме­так кроз че­ло. Иако је из­у­зет­но ра­но на­пу­стио овај свет, Ро­берт И. Ха­у­ард оста­вио је иза се­бе пре­ко два­де­сет но­ве­ла, крат­ких при­ча и есе­ја у ко­ји­ма је до тан­чи­на раз­ра­дио и до нај­сит­ни­јих де­та­ља опи­сао свој из­ма­шта­ни, мит­ски пра­пе­ри­од Хи­бо­ре­је (из­ме­ђу по­то­ну­ћа Атлан­ти­де и по­ја­ве пр­вих по­зна­тих ци­ви­ли­за­ци­ја), пра­те­ћи фан­та­стич­ни, жи­во­пи­сни уни­вер­зум у ко­ји је сме­стио све сво­је ју­на­ке. Ипак, убе­дљи­во нај­ве­ћи део Ха­у­ар­до­вог де­ла по­све­ћен је Ко­на­ну, не­у­стра­ши­вом вар­ва­ри­ну и рат­ни­ку, за ко­га се сма­тра да је пред­ста­вљао пи­шчев ал­тер его, то јест ње­го­ву иде­а­ли­зо­ва­ну, же­ље­ну про­јек­ци­ју.

Ха­у­ар­дов Ко­нан је опи­сан као осо­ба ди­вов­ског ра­ста, нат­чо­ве­чан­ске сна­ге и из­у­зет­не рат­нич­ке ве­шти­не; он је, кроз ауто­ро­ве при­че, при­ка­зан као вој­ник, гла­ди­ја­тор, ло­пов, пла­ће­ник, гу­сар, пу­сто­лов и љу­бав­ник, да би га, на кра­ју Ха­у­ар­до­вог опу­са, ње­го­ва лу­та­ња до­ве­ла до Акви­ло­ни­је, у ко­јој по­ста­је краљ, та­ко што по­сто­је­ћег не­пра­вич­ног су­ве­ре­на за­да­ви на сте­пе­ни­ца­ма ње­го­ве па­ла­те и пре­у­зме му пре­сто. Ства­ра­ју­ћи Ко­на­нов лик, ши­ро­ко обра­зо­ва­ни и на­чи­та­ни Ха­у­ард се по­слу­жио ра­зно­вр­сним узо­ри­ма, од ан­гло­сак­сон­ског про­то­хе­ро­ја Бе­о­вул­фа и Си­гур­да из нор­диј­ске ми­то­ло­ги­је, пре­ко ан­тич­ких по­лу­бо­жан­ских ју­на­ка Ахи­ла и Хер­ку­ла, до ствар­них исто­риј­ских лич­но­сти, као што су Ати­ла Бич Бо­жи­ји и Џин­гис Кан.

ПРИ­ВЛАЧ­НОСТ ПРИ­ВИД­НОГ АН­ТИ­ХЕ­РО­ЈА

Прем­да је, у осно­ви, пред­ста­вљен као пле­ме­нит, пра­ве­дан и вр­ли ју­нак, Ко­нан по­се­ду­је и не­ке од ка­рак­те­ри­сти­ка ан­ти­хе­ро­ја, јер се у од­ре­ђе­ним тре­ну­ци­ма по­на­ша ба­ха­то, има из­ли­ве по­гре­шно усме­ре­ног бе­са и срџ­бе и че­сто ек­ста­тич­ки ужи­ва у не­ми­ло­срд­ном про­ли­ва­њу не­при­ја­тељ­ске кр­ви, а ни скло­ност ка по­ро­ци­ма, у ви­ду ла­ких же­на, пи­ћа и коц­ке, та­ко­ђе му ни­је стра­на, што га са­мо чи­ни још жи­вот­ни­јим и тро­ди­мен­зи­о­нал­ни­јим, ја­сно га из­два­ја­ју­ћи из го­ми­ле сте­ре­о­тип­них, сте­рил­них су­пер­хе­ро­ја ко­ји, осим ап­стракт­ног ал­тру­и­зма и прав­до­љу­би­во­сти, не по­се­ду­ју ни­јед­ну дру­гу пре­по­зна­тљи­ву људ­ску осо­би­ну.

Исто та­ко, ва­ља на­гла­си­ти да Ко­на­на не тре­ба до­жи­вља­ва­ти ис­кљу­чи­во као ма­ло­ум­ног сна­га­то­ра и си­ле­џи­ју – што је ве­о­ма ра­ши­ре­на за­блу­да за ко­ју је углав­ном за­слу­жна глу­мач­ка ли­ми­ти­ра­ност Ар­нол­да Швар­це­не­ге­ра, ко­ји је ту­ма­чио Ко­на­на на фил­му – јер му је Ха­у­ард у сво­јим при­ча­ма до­де­лио број­не па­са­же суп­тил­не ин­тро­спек­ци­је, као и сет­на, ме­лан­хо­лич­на раз­ми­шља­ња. До­ду­ше, ја­сно је да је Ко­нан пре­те­жно чо­век ак­ци­је, а не кон­тем­пла­ци­је, а ње­го­ва ди­вља, ин­стинк­тив­на при­ро­да че­сто му над­ја­ча опре­зни ра­зум. Он сам у јед­ном од­лом­ку ка­же: „Не­ка му­дра­ци, све­ште­ни­ци и фи­ло­зо­фи раз­би­ја­ју гла­ву око пи­та­ња ствар­но­сти и илу­зи­је. Ја знам са­мо ово: ако је жи­вот илу­зи­ја, он­да сам и ја исто та­ко илу­зи­ја. Са­мим тим, та илу­зи­ја је ствар­на за ме­не. У ме­ни го­ри жи­вот, ја во­лим, ја пу­ту­јем, ја кр­ва­рим, ја уби­јам… и ја сам ти­ме за­до­во­љан.”

Осим Ха­у­ар­до­вих но­ве­ла и стри­по­ва, за Ко­на­но­ву по­пу­лар­ност и гло­бал­ну пре­по­зна­тљи­вост ве­ли­ке за­слу­ге има­ју и ле­ген­дар­ни сли­ка­ри и илу­стра­то­ри као што су Френк Фра­зе­та и Бо­рис Ва­ле­хо, на чи­јим је сти­ли­зо­ва­ним, ба­рок­ним цр­те­жи­ма Ко­нан при­ка­зан у рат­нич­ким по­за­ма, ве­ћи од жи­во­та и хе­рој­ски рав­но­ду­шан спрам окол­них при­зо­ра по­ко­ља и смр­ти. Ипак, вр­ху­нац по­пу­лар­но­сти овај мит­ски вар­ва­рин до­жи­вља­ва на­кон што што се чу­ве­ни ита­ли­јан­ски про­ду­цент Ди­но Де Ла­у­рен­тис од­лу­чио да уло­жи ве­ли­ки но­вац и пре­се­ли Ко­на­но­ве аван­ту­ре на би­о­скоп­ско плат­но.

За ре­ди­те­ља је иза­бран кон­тро­верз­ни Џон Ми­ли­јус, а уло­га Ко­на­на до­де­ље­на је про­сла­вље­ном аустриј­ском бо­ди­бил­де­ру Ар­нол­ду Швар­це­не­ге­ру, ко­ји се за ту ро­лу не­ко­ли­ко го­ди­на спре­мао, уче­ћи ен­гле­ски је­зик и ве­жба­ју­ћи бо­ри­лач­ке ве­шти­не, у на­ди да ће му филм би­ти од­скоч­на да­ска за ве­ли­ку шо­у­би­знис ка­ри­је­ру, што се ка­сни­је и до­го­ди­ло. Обо­ји­ца су се по­ка­за­ла као иде­ал­ни из­бо­ри. Иако је нео­п­ход­но ис­та­ћи да је са­да­шњи гу­вер­нер Ка­ли­фор­ни­је од­лич­но оба­вио по­ве­ре­ни по­сао, пре све­га за­хва­љу­ју­ћи им­пре­сив­ној фи­зич­кој по­ја­ви и спе­ци­фич­ном глу­мач­ком ми­ни­ма­ли­зму, као и да је да­нас го­то­во не­мо­гу­ће за­ми­сли­ти тај филм са не­ким дру­гим глум­цем у глав­ној уло­зи, кључ успе­ха це­лог про­јек­та, ипак, ле­жи у ге­ни­јал­но­сти, на­дах­ну­ћу и ли­дер­ским спо­соб­но­сти­ма ки­не­ма­то­граф­ског ге­не­ра­ла Ми­ли­ју­са.

Овај хо­ли­вуд­ски од­мет­ник и про­нон­си­ра­ни де­сни­чар, аутор сце­на­ри­ја за култ­не фил­мо­ве као што су Апо­ка­лип­са да­нас и Пр­ља­ви Ха­ри, од са­мо­га стар­та ис­прав­но је пер­ци­пи­рао Ха­у­ар­до­ву по­е­ти­ку и пре­по­знао ње­ну есен­ци­ју, не ли­бе­ћи се да је у од­ре­ђе­ним сег­мен­ти­ма из­ме­ни и на­до­гра­ди, ка­ко би она има­ла што ја­чи ефе­кат на плат­ну. Ра­де­ћи по сце­на­ри­ју Оли­ве­ра Сто­у­на и соп­стве­ним до­пу­на­ма и из­ме­на­ма, Ми­ли­јус је у ве­ли­кој ме­ри из­ба­цио фан­та­стич­не еле­мен­те из при­че, сме­шта­ју­ћи рад­њу у је­дан ква­зи­и­сто­риј­ски кон­текст, у ко­ме су сва­ка лич­ност, сва­ка ло­ка­ци­ја, сва­ки ко­стим и сва­ко оруж­је од­јек не­че­га што је у исто­ри­ји ствар­но по­сто­ја­ло.

КАД НИ­ЧЕ НИ­ЈЕ ПЛА­КАО

Ми­ли­ју­сов Ко­нан Вар­ва­рин (1982) уз­бу­дљив је амал­гам у ко­јем су ори­ги­нал­ној Ха­у­ар­до­вој ви­зи­ји при­до­да­ти Ми­ли­ју­сов ме­ди­е­ва­ли­стич­ки фе­тиш, ње­го­во ин­те­ре­со­ва­ње за нор­диј­ску ми­то­ло­ги­ју и фа­сци­на­ци­ја са­му­рај­ским бу­ши­до ко­дек­сом ча­сти, са­мо­ди­сци­пли­не и оче­ли­че­не во­ље. Та­ко­ђе, Ми­ли­јус је у Ко­на­ну пре­по­знао ема­на­ци­ју ни­че­ов­ског über­men­scha, а то по­ре­ђе­ње под­ву­као је та­ко што је увод­ну шпи­цу фил­ма по­чео мак­си­мом из Су­мра­ка идо­ла ко­ја про­гла­ша­ва да „све оно што нас не уби­је са­мо ће нас оја­ча­ти”. Ти­ме је Ко­на­но­вом ка­рак­тер­ном лу­ку и на­ра­тив­ној пу­та­њи при­че дао пот­пор­ни фи­ло­зоф­ски кре­до, а сва­кој ре­че­ни­ци у фил­му при­до­дао сло­је­ве и сло­је­ве под­тек­ста ко­ји ни­је баш сви­ма био по во­љи.

Не­пра­вед­но би би­ло не по­ме­ну­ти и огром­не за­слу­ге ко­је за успех фил­ма има ком­по­зи­тор Ба­зил По­ле­до­у­рис, на­ро­чи­то с об­зи­ром на то да ли­ко­ви из­го­ва­ра­ју углав­ном ла­кон­ске ре­пли­ке и да филм ко­му­ни­ци­ра са гле­да­о­цем пре­вас­ход­но пу­тем су­ге­стив­них сли­ка и те­мат­ске му­зи­ке. Упра­во због то­га По­ле­до­у­ри­со­ва му­зи­ка има спе­ци­фич­ну уло­гу пре­но­си­о­ца ком­плек­сних и не­из­ре­че­них емо­ци­ја, а ње­на опе­рет­ска, гран­ди­о­зна екс­пре­сив­ност го­то­во да би се мо­гла свр­ста­ти уз де­ла Ваг­не­ра, Про­ко­фје­ва или Ор­фа.

Ка­ко се мо­гло и оче­ки­ва­ти, ка­да се по­ја­ви­ла у би­о­ско­пи­ма, Ми­ли­ју­со­ва те­сто­сте­рон­ска, бес­ком­про­ми­сно хе­рој­ска вер­зи­ја Ко­на­на Вар­ва­ри­на, у ко­јој до­ми­ни­ра есте­ти­ка и ети­ка оштрог че­ли­ка, не­по­ко­ле­бљи­ве во­ље и чвр­стих ми­ши­ћа, про­пи­сно је уз­не­ми­ри­ла омли­та­ве­лу, ма­ло­крв­ну и ма­ло­ду­шну гра­ђан­ску Аме­ри­ку, без­на­де­жно уљуљ­ка­ну у ком­фо­ру и кон­фор­ми­зму. Ли­бе­рал­ни ме­ди­ји остр­ви­ли су се на ауто­ре фил­ма. Док је кри­ти­чар Њу­јорк Тај­мса Ко­на­на опи­сао као „Ра­то­ве Зве­зда ко­је је сни­мио пси­хо­па­та”, но­ви­нар Ва­шинг­тон По­ста иро­нич­но је за­кљу­чио је да је „Ми­ли­ју­су по­шло за ру­ком да сни­ми филм ко­ји би био ве­о­ма це­њен и гле­дан у на­ци­стич­кој Не­мач­кој”. Упр­кос не­га­тив­ној кам­па­њи и про­те­сти­ма, Ко­нан Вар­ва­рин је ме­се­ци­ма пу­нио би­о­скоп­ске дво­ра­не и бла­гај­не, те су убр­зо об­ја­вље­ни пла­но­ви за на­ста­вак, по­но­во са Швар­це­не­ге­ром у уло­зи Ко­на­на, али овог пу­та без Ми­ли­ју­са за кор­ми­лом, ко­га су про­ду­цен­ти пре­ско­чи­ли из стра­ха од да­ље ра­ди­ка­ли­за­ци­је ње­го­вих ста­во­ва и есте­ти­ке. Ствар је та­да из­гу­би­ла на сми­слу, што је кон­фек­циј­ски, без­ду­шни и мла­ки дру­ги део филм­ске са­ге о Ко­на­ну и по­ка­зао.

КО­НАН ЈЕ БИО СР­БИН

За раз­ли­ку од по­ли­тич­ки ко­рект­ног ме­диј­ског еста­бли­шмен­та Аме­ри­ке и ве­ли­ког де­ла Евро­пе, Ср­би као да ни­су има­ли про­бле­ма да при­хва­те Ко­на­но­ве кон­тро­верз­не вред­но­сти и по­ступ­ке. Мо­жда то има ве­зе и са ти­ме што Ха­у­ар­до­ви опи­си Ко­на­но­вих су­на­род­ни­ка Си­ме­ри­ја­на­ца (келт­ског по­ре­кла, цр­не ко­се, све­тле очи, ста­си­ти) ите­ка­ко под­се­ћа­ју на опи­се из­вор­них пра-Ср­ба, али пре све­га би се та бли­скост мо­гла при­пи­са­ти чи­ње­ни­ци да Ко­на­но­ва жи­вот­на фи­ло­зо­фи­ја са­вр­ше­но ко­ре­спон­ди­ра са не­ким бит­ним цр­та­ма срп­ског на­ци­о­нал­ног ка­рак­те­ра и исто­риј­ским ис­ку­ством. Ако се из­у­зму ма­гич­ни еле­мен­ти по­пут чу­до­ви­шта, ве­шти­ца и ча­роб­ња­ка, Ко­нан је, на сим­бо­лич­ком ни­воу, пре све­га па­ра­диг­ма сло­бод­ног и не­за­ви­сног чо­ве­ка. Он лу­та ши­ро­ким про­стран­стви­ма, ве­чи­то рас­тр­зан из­ме­ђу ди­вљи­не и ци­ви­ли­за­ци­је, ра­ту­је са мно­ги­ма и про­тив мно­гих, че­сто ме­ња стра­не, не тр­пи ни­ка­кве го­спо­да­ре, оста­ју­ћи ве­ран ис­кљу­чи­во сво­јим рет­ким, нај­бли­жим при­ја­те­љи­ма и соп­стве­ном ко­дек­су ча­сти.

Ср­би, ко­ји су та­ко­ђе мо­ра­ли че­сто да ра­ту­ју за сво­ју сло­бо­ду и ко­ји су све­сни ње­не вред­но­сти и це­не ко­ју она под­ра­зу­ме­ва, ла­ко се пре­по­зна­ју у Ко­на­но­вим кр­ва­вим аван­ту­ра­ма, пре­пу­ним на­си­ља и опа­сно­сти. У том сми­слу па­ра­ле­ле са нај­ве­ћим срп­ским фол­клор­ним ју­на­ком Мар­ком Кра­ље­ви­ћем спон­та­но се на­ме­ћу. И за­и­ста слич­но­сти су фра­пант­не, као да су оба го­ро­ста­са по­ни­кла из исте ар­хе­тип­ске ју­нач­ке ма­те­ри­це. Осим из­у­зет­не фи­зич­ке сна­ге, хра­бро­сти и рат­нич­ке ве­шти­не, и Мар­ка и Ко­на­на ка­рак­те­ри­ше пре­ка на­рав, из­ра­жен ин­дви­ду­а­ли­зам, из­ве­стан егзибиционизам и те­а­трал­ност у чи­ње­њу ју­нач­ких де­ла, хе­до­ни­стич­ке скло­но­сти, по­тре­ба да се те­ра инат ја­чи­ма и да се уда­ра гла­вом у зид, али и им­пулс да се увек за­шти­те сла­би и уне­сре­ће­ни.

Као што је Кра­ље­вић Мар­ко хле­бом на­хра­нио и у сви­лу обу­као си­ро­ти­њу ко­ју је Бег Ко­ста­дин оте­рао из свог дво­ра, исто та­ко је и Ко­нан у јед­ној од Ха­у­ар­до­вих но­ве­ла са со­бом у па­ла­ту увео јед­ног обо­га­ље­ног про­сја­ка ко­га је пред­ста­вио као ве­ли­ко­до­стој­ни­ка ка­ко би уобра­же­ног прин­ца на­у­чио лек­ци­ју. На­рав­но, ту је и мо­тив осве­те оче­вим оруж­јем. Као што Мар­ко оче­вом са­бљом од­се­ца гла­ву Тур­чи­ну ко­ји је об­ма­нуо и по­гу­био ње­го­вог ра­ње­ног оца, исто та­ко и Ко­нан у за­вр­шним ка­дро­ви­ма Ми­ли­ју­со­вог фил­ма по­ро­дич­ним ма­чем ски­да гла­ву злом Тал­си Ду­му, ко­ји је ма­са­кри­рао чи­та­во ње­го­во се­ло и по­био му чи­та­ву по­ро­ди­цу.

Ипак, нај­не­ве­ро­ват­ни­ја је по­ду­дар­ност са до­га­ђа­ји­ма опи­са­ним у на­род­ној пе­сми Мар­ко Кра­ље­вић и Му­са Ке­се­џи­ја, ка­да је по­ја­ва ви­ле на тре­ну­так збу­ни­ла Му­су и про­у­зро­ко­ва­ла да Мар­ко по­гу­би „од се­бе бо­ље­га”, јер се на го­то­во иден­ти­чан на­чин у јед­ном де­лу Ми­ли­ју­со­вог фил­ма по­ја­вљу­је Ко­на­но­ва ве­ли­ка љу­бав и ан­ђео за­штит­ник Ва­ле­ри­ја, ко­ја уста­је из мр­твих и бље­ском све­тло­сти за­сле­пљу­је Ко­на­но­вог над­моћ­ног про­тив­ни­ка, омо­гу­ћа­ва­ју­ћи свом дра­гом да се пре­са­бе­ре и за­да фа­тал­ни уда­рац. Ова­квих слич­но­сти има још до­ста. Тре­ба на­по­ме­ну­ти и да ова ве­за на­ше на­род­не по­е­зи­је и еп­ске фан­та­сти­ке по­сто­ји и у ро­ма­ну ре­но­ми­ра­ног до­ма­ћег ауто­ра хо­ро­ра и SF-а Бо­ба­на Кне­же­ви­ћа Цр­ни Цвет (1993), у ко­ме је аутор ве­што и вр­ло глат­ко тран­спо­но­вао Мар­ка Кра­ље­ви­ћа у ко­на­нов­ски свет жан­ров­ске фан­та­сти­ке.

Упра­во због та­квих очи­глед­них и при­род­них ве­за, не­ма ни­ка­кве сум­ње да ће још мно­ге ге­не­ра­ци­је ко­је до­ла­зе цр­пе­ти ин­спи­ра­ци­ју из стри­по­ва о Ко­на­ну, Ха­у­ар­до­ве палп про­зе и Ми­ли­ју­со­вог моћ­ног фил­ма, са­ња­ју­ћи да, ма­кар на тре­ну­так, бу­ду као Ко­нан. Јер би­ти Ко­нан зна­чи би­ти му­же­ван, чврст и ви­та­лан. Би­ти Ко­нан зна­чи осе­ћа­ти се као вар­ва­рин у од­но­су на са­вре­ме­ну ци­ви­ли­за­ци­ју на умо­ру, ко­ја је не­по­врат­но за­стра­ни­ла и де­ге­не­ри­са­ла се. Би­ти Ко­нан зна­чи би­ти хра­бар, не­пот­ку­пљив и не­по­ко­рив. Би­ти Ко­нан зна­чи по­сту­па­ти ви­те­шки, до­сто­јан­стве­но и ча­сно, то зна­чи шти­ти­ти сла­би­је а уда­ра­ти ис­кљу­чи­во на сил­не и моћ­ни­је од се­бе. Би­ти Ко­нан, пре све­га и из­над све­га, зна­чи би­ти истин­ски сло­бо­дан. <

(Јул-август 2006)