Бели бог рата

ЧУВЕНИ РОМАН ФЕРДИНАНДА АНТОНИЈА ОСЕНДОВСКОГ НАЈЗАД И НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Бели бог рата

Знаменити авантуристички, историјски, путописни, аутобиографски и етнолошки роман – „Звери, људи и богови” – „води нас кроз вејавицу руске револуције и монголске ослободилачке борбе све до сржи тајанственог будистичког учења о Краљу Света и Агарти, његовом подземном краљевству. У хаосу пропасти руског царства, пред нашим очима израња најчудеснија галерија звери, људи и богова, и њихових судбина.” Овај роман надахнуо је Хуга Прата за стварање славног стрипа „Корто Малтезе у Сибиру” и Френсиса Форда Кополу за „Апокалипсу данас”

Пише: Борис Над

По­чет­ком 1920. го­ди­не, бе­же­ћи пред те­ро­ром „цр­ве­них” по­сле по­ра­за Кол­ча­ко­вих тру­па, ру­ски пи­сац, ин­же­њер и пу­сто­лов пољ­ског по­ре­кла, Фер­ди­нанд Осен­дов­ски (1878–1944), до­спе­ва у Мон­го­ли­ју. Та­ко по­ста­је све­до­ком бур­них до­га­ђа­ја иза­зва­них сло­мом цар­ства: у зе­мљи по­то­ну­лој у анар­хи­ју су­ко­бља­ва­ју се је­ди­ни­це ки­не­ске вој­ске и Мон­го­ли, од­ре­ди „бе­лих” у по­вла­че­њу и бољ­ше­вич­ке ухо­де и аги­та­то­ри, пред­во­ђе­ни Чој­бо­лан­гом и Су­хе­ба­то­ром. Ха­ос се окон­ча­ва бри­љант­ним пу­чем ко­ји 3. фе­бру­а­ра из­во­ди ру­ски „бе­ли” офи­цир, ко­ман­дант Азиј­ске ко­њич­ке ди­ви­зи­је, ба­рон Ун­герн, осло­ба­ђа­ју­ћи из ки­не­ских ру­ку те­о­крат­ског го­спо­да­ра Мон­го­ли­је, „жи­вог Бу­ду” Ху­тук­туа. Ба­рон ус­по­ста­вља сво­ју вла­сти и гво­зде­ну ди­сци­пли­ну у мон­гол­ској пре­сто­ни­ци Ур­ги, а не­ду­го за­тим осло­ба­ђа и чи­та­ву зе­мљу. Али, ње­гов циљ ни­је дик­та­ту­ра у Мон­го­ли­ји, већ не­што мно­го ши­ре: „па­на­зиј­ска им­пе­ри­ја” ко­ја ће про­ме­ни­ти ток исто­ри­је, ис­ко­ре­њу­ју­ћи ре­во­лу­ци­ју у Ру­си­ји и вра­ћа­ју­ћи за­ко­ни­ти по­ре­дак у Евро­пу.

ВЕЧ­НИ САН О ПО­РЕТ­КУ

Књи­га Фер­ди­нан­да Осен­дов­ског Be­asts, Men and Gods убр­зо по об­ја­вљи­ва­њу у Њу­јор­ку 1922. го­ди­не пре­ве­де­на је на број­не свет­ске је­зи­ке (срп­ско из­да­ње: Зве­ри, љу­ди и бо­го­ви, „Укро­ни­ја”, Бе­о­град, 2005). Ње­на по­пу­лар­ност по­чи­ва на ег­зо­тич­ном ко­ло­ри­ту ди­вље мон­гол­ске отаџ­би­не, ко­ли­ко и на чи­ње­ни­ци да аутор опи­су­је углав­ном не­по­зна­та по­гла­вља исто­ри­је ру­ске (кон­тра)ре­во­лу­ци­је. И, ни­шта ма­ње, на маг­нет­ској сна­зи јед­не из­у­зет­не, ха­ри­змат­ске лич­но­сти, већ по­ме­ну­тог ба­ро­на Ун­гер­на фон Штер­нбер­га, ко­га су бољ­ше­ви­ци на­зи­ва­ли „без­ум­ним” или „кр­ва­вим ба­ро­ном”, а Мон­го­ли и Бур­ја­ти „Бе­лим бо­гом ра­та” или, про­сто и фа­ми­ли­јар­но, „Ун­герн-ка­ном”. Осен­дов­ски је имао из­у­зет­ну при­ви­ле­ги­ју: као чо­век од ње­го­вог на­ро­чи­тог по­ве­ре­ња, он про­во­ди де­вет да­на у ба­ро­но­вој не­по­сред­ној бли­зи­ни, пре не­го што ће се Азиј­ска ди­ви­зи­ја за­пу­ти­ти на свој по­след­њи вој­ни по­ход, кроз со­вјет­ску Тран­сбај­ка­ли­ју.

Овај про­фе­си­о­нал­ни вој­ник и по­то­мак бал­тич­ких ари­сто­кра­та ро­ђен је у Гра­цу (Аустри­ја) 1885. го­ди­не. Чи­тав жи­вот­ни век про­во­ди „у вој­ци и у ра­ту”: са за­бај­кал­ским ко­за­ци­ма у Чи­ти, у Мон­го­ли­ји, где се бо­ри за не­за­ви­сност зе­мље; по­чет­ком Пр­вог свет­ског ра­та ис­ти­че се хра­бро­шћу у бор­ба­ма про­тив Не­ма­ца и Аустри­ја­на­ца, а он­да по­чи­ње бес­по­штед­ну бор­бу про­тив бољ­ше­ви­зма, по­сте­пе­но ор­га­ни­зу­ју­ћи соп­стве­ну ко­њич­ку ди­ви­зи­ју, са­ста­вље­ну углав­ном од ко­за­ка и при­пад­ни­ка ра­зних си­бир­ских на­ро­да. Књи­га Осен­дов­ског са­др­жи и јед­но од рет­ких лич­них све­до­чан­ста­ва о чо­ве­ку ко­га су Мон­го­ли и Ти­бе­тан­ци обо­жа­ва­ли као ин­кар­на­ци­ју са­мог бо­га ра­та и за ко­га је Ита­ли­јан Ју­ли­јус Ево­ла за­пи­сао сле­де­ће: „Ве­ли­ка страст спа­ли­ла је у ње­му све еле­мен­те чо­ве­ка, и од тог вре­ме­на у ње­му је пре­о­ста­ла са­мо ве­ли­ка сна­га, ко­ја је би­ла из­над жи­во­та и смр­ти.”

МИТ О КРА­ЉУ СВЕ­ТА

По соп­стве­ној из­ја­ви, ба­рон Ун­герн био је бу­ди­ста. „Био је не­ми­ло­ср­дан”, бе­ле­жи је­дан од офи­ци­ра у ње­го­вој слу­жби, ма­јор Алек­сан­дро­вич, „ка­ко код ла­ма­ни­ста мо­же би­ти са­мо аске­та. Ап­со­лут­но од­су­ство осе­ћа­ња, ка­рак­те­ри­стич­но за ње­га, мо­же се на­ћи је­ди­но код ство­ре­ња ко­ја не по­зна­ју бол ни ра­дост, ни жа­лост ни ту­гу.” Осен­дов­ски све­до­чи да је Ун­герн био ван­ред­но сло­же­на лич­ност – у исто вре­ме рат­ник и ми­стик, ко­ји је у Ру­си­ји без­у­спе­шно по­ку­ша­вао да осну­је ред вој­ни­ка-бу­ди­ста. Оп­сед­нут древ­ним ти­бе­тан­ским ми­том о под­зем­ном кра­љев­ству Агар­та, у ко­јем се на­ла­зи Краљ Све­та, он је два пу­та слао мла­дог прин­ца Пун­ци­га да их тра­жи. Пр­ви пут се вра­тио с пи­смом Да­лај Ла­ме из Ла­се, али „ка­да га је по­слао дру­ги пут, он се ви­ше ни­је вра­тио”.

Не­у­спех у по­тра­зи за Кра­љем Све­та уоп­ште ни­је по­ко­ле­бао Ун­гер­но­ву вој­нич­ку од­луч­ност. Ипак, по­бе­до­но­сни марш Азиј­ске ди­ви­зи­је кроз Тран­сбај­ка­ли­ју за­вр­ша­ва се из­да­јом јед­не гру­пе „бе­лих” офи­ци­ра; „Бе­ли бог ра­та” па­да у ру­ке „цр­ве­них”, ко­ји га 12. сеп­тем­бра 1921. стре­ља­ју у гра­ду Но­во­си­бир­ску. Ти­ме се, твр­ди Осен­дов­ски, у пот­пу­но­сти ис­пу­ња­ва про­ро­чан­ство ко­је је ба­ро­ну, у ње­го­вом при­су­ству, из­ре­кла јед­на ша­ман­ка у Ур­ги.

Иза ба­ро­на Ун­гер­на оста­ће је­ди­но мит ко­ји и да­нас жи­ви код мно­гих си­бир­ских на­ро­да, Мон­го­ла, Бур­ја­та, Кал­ми­ка, Кир­ги­за, Ру­са. Оста­је и не­ко­ли­ко књи­га и до­ку­мен­то­ва­них из­ве­шта­ја, ка­ква је и књи­га Б. Кра­ут­хо­фа На­ре­ђу­јем (Бор­ба и тра­ге­ди­ја ба­ро­на Ун­герн Штер­нбер­га). Ин­спи­ри­сан упра­во жи­во­том „кр­ва­вог ба­ро­на” и при­чом Осен­дов­ског, зна­ме­ни­ти стрип аутор Ху­го Прат ство­рио је сво­је слав­но де­ло Кор­то Мал­те­зе у Си­би­ру. Исто­вет­ни си­же пре­по­зна­је­мо и у чу­ве­ном фил­му Френ­си­са Фор­да Ко­по­ле Апо­ка­лип­са да­нас, са­мо што је при­ча о жи­вом бо­гу ра­та не­у­по­ре­ди­во бле­ђа од при­че Осен­дов­ског, сме­ште­на у дру­го вре­ме и џун­гле Кам­бо­џе. <

(Новембар-децембар 2005)